O moj Božeee! Odustajem od pisanja o pozitivi

Čitam ja neke misli poznatih i naiđem na sledeću.

I'm looking forward to influencing others in a positive way. My message is you can do anything if you just put your mind to it.

Sada vi mislite nista spektakularno, čak veoma dosadna izjava. To sam i ja pomislio a onda pogledam ko je autor.

A autor je Justin Bieber (Džastin Biber)!!!! Klinac koji pokušava da imitira Enrikea Iglesiasa!


Pa ljudi ako on vam poručuje da budete pozitivni a vi to još niste uradili, onda ne znam šta da vam kažem. On je poznata teen zvezda moja sestra od tetke ga obožava (čitaj: ona je 2000. godište).


Čemu onda sva pametovanja o tome kako biti pozitivan kada Biberče to lepo složi u 2 rečenice.


Dok se ne iskuliram malo, pozdrav od mene!!!


PS on je rođen 1994 godine, da da to je godina kada sam ja krenuo u prvi razred

Dobro se osećam i to je sve.

Ne znam zasto sam danas tako dobro raspoložen. Naspavao sam se, nije bilagužva u autobosu, na poslu mi je interesanto (pišem ovaj blog), ništa me ne mrzi, radujem se Beer Festu večeras, nije mi vruće, nije mi hladno. Jednostavno se savršeno osećam.

Želim da ovekovečim ovaj momenat kako bih mogao da ga se setim svaki put kada pročitam ovaj tekst. Osećam se kao da sam se nadrogirao i da je oko mene sve lepo, savršeno i prijateljsko.

Da ne bude samo nešto čega ću da se sećam hajde da pokušam da analiziram zašto se tako osećam. Jedno veoma teško pitanje. Na prvom mestu osećam se veoma smozadovoljan, nekako sam ponosan na sebe (više nego obično). Jutros me niko nije budio sam sam ustao i otišao na posao i stigao prvi na isti, pustio muziku i počeo da čitam novine. Zar to nije savršen način da se počne dan? Usput sam čitao zanimljivu knjigu i našao mestu u autobusu gde me drugi ne guraju. Dok sam čitao novine grickao sam pitu i pijuckao jogurt. Može li biti bolje od ovoga?Čekaj. Moje svako jutro je manje-više ovakvo. Uvek doručkujem uz novine i muziku, uglavnom se ne guram u prevozu. Zašto sam ovoliko prokleto srećan danas. Upravo se smejem samom sebi i to me čini još srećnijim (verujte mi nisam se drogirao).

Mislim da je sve krenulo od momenta kada sam se probudio. Imao sam plan šta ću danas da uradim i svidelo mi se kako plan izgleda. Put do posla, doručak, rad, malo bleja, učenje, zagrevanje za Beef Fest (u daljem tekstu BF), pa odlazak na isiti. Dakle jedan kvalitetno ispunjen dan. Radim, učim, provodim se, stvarno kvalitetan plan. Mada kada bolje pogledam plan nije dovoljan da objasni sreću moju. Radim jer tako smatram da vraćam svoj dug svojoj porodici, učim jer sam rešio da sledeće godine završim fax, a na BF idem jer ću videti drage mi ljude. Sada je dan kompletan i jasan. Svaki segment dana posvećen je direktno ili indirektno meni, mom samopouzdanju.

Dakle, srećan sam jer je ceo dan posvećen stvarima koje smatram bitnim. Neverne Tome će reći da je svaki naš dan posvećen nama. Naravno da nisu u pravu. Sećate se onih momenata kada sebe mrzite što ništa danas niste uradili, što ceo dan gledate Fox Life i ništa ne učite. Setite se onog osećanja kada se svi sem vas otišli u grad na žurku a vi ste izblejali (opet uz Fox Life). Sutra vam je žao što niste nešto radili sinoć, kad već niste učili mogli ste lepo da se provedete.

A znate šta će me sutra još više usrećiti. Činjenica da sam ispunio svoj plan u potpunosti. Sada Neverne Tome ćute jer znaju da sam u pravu. A sutra ću biti još srećniji i ambiciozniji što se svojih planova tiče.

Dragi moji ljudići napravite takav plan koji vam odgovara i koji će vam podići samopouzdanje. Znajte da njegovo ispunjenje će vamdalje podići samopouzdanje i naterati vas da očekujete više od sebe. Biti samozadovoljan je najbolji feedback koji mođete da dobijete od sebe samog.

Odoh da uživam u ovom savršenom danu. Čujemo se uskoro.

Skrivene koristi naše odluke

Možda ovaj tekst i nije okrenut dragim čitaocima koliko meni samoma, ali pošto ga smatram pozitivnim hajde da ga objavim.

Borimo se za razne stvari. Borimo se da stignemo na posao na vreme, da završimo fakultet, da odemo u Guču, da ostvarimo sve snove. Često izgleda komplikovano, gotovo nemoguće, često smatramo da neke snove moramo da odložimo u korist drugih. Na primer ja se već godinama kanim da upišem kurs rancuskog iali svaki put nešto "bitnije" se desi i ja "nemam vremena". Jednostavno, svaki put nađem izgovor. Ili još jednostavnije nikada mi Francuski nije bio dovoljno bita i prioritetan.

Obraćam se sada svim onima koji žale za neiskorišćenim šansama (ja an prvom mestu). Ne razmišljajte u stilu, šta bi bilo kad bi bilo, već razmišljajte o tome šta ste sve radili umesto te neke propuštene šanse. Sav svoj novac ste umesto na odeću potrošili na letovanje, to samo znači da ste se odlično poveli i da se tog leta niste ustezali i niste brinuli.Takođe to znači da ćete biti u istoj dukserici 3 dana u sledećih par meseci ali je to bila jednaod vaših želja. Neko ce reći da je to bio glup izbor, šta više vi ćeteto reći kada budete nosili iste stvari, ali suština je da ste u pre samo par meseci svesno odabrali letovanje. Na greškama učimo i sledeći put ćete možda doneti drugačiju odluku, ali to nije razlog da sada kukate jer ne možete da opravdate sebe. Bio sam zaljubljen, bilo mi je dosta svega, su veoma jasni i normalni razlozi za rpravljenje gluposti, sve dok se tih gluposti sećate sa osmehom na licu.

Ne kažem da treba da budete nepromišljeni, nije svaka odluka glupa i iracionalna, kažem da morate biti svesni svojih izbora.

Setio sam se savršenog primera. Pre 3 godine su mi roditelji iz SADa doneli iPhone, jedan od prvih u BGu. To je bio najbolji telefon na svetu, propustio sam par izlazaka samo da bih čačkao telefon (jadno znam). 2 meseca kasnije telefon se pokvario i nikada više nije proradio. Bio sam besan na sebe što sam morao da bude faca i kupim najcool telefon, koji je obično smeće. Potpuno sam zaboravio osećaj koji sam imao kada sam dobio telefon i lakoća sa kojim je radio, samo mi je bilo bitno to što ne radi i to što sam ispao "glup".

Pošto svi danas kukaju o ljubavi daću jedan sličan primer. Svidi vam se neko i vi budete zajedno, i posle nekog vremena shvatite da to nije to i raskinete. Nemojte dragi moji da gledate samo raskid, samo one stvari koje vas nerviraju, već obratite pažnju i na razloge zašto ste to vreme proveli zajedno. Kada vas neko pita da li ste pogrešili, kako možete sebi reći da je sve potpuna greška. Siguran sam da biste sami sebe lagali..
Isto važi i za veze koje su mogle da se dese ali je tokom flerta nešto pošlo naopako. Ipak to znači da ste uživali barem na 2 ili 3 sata.

Uglavnom naše odluke gledamo kroz prizmu negativnog, a sve ostalo bacamo u zaborav. Pokušajte samo malo da kombinujete pogled i sve će izgledati lepše.

Nije sve tako crno. Živeli!!

Pozotovno o negativnom

Danas svi kukaji. Malinari, penzioneri, studenti, zaljubljeni, samci, braća, sestre, mame, tate... I prosto nije moguće ne čuti ih i poprimiti deo njihovog negativnog stava. Ali, to ne znači nista loše! Verujte mi!

Krenimo od malinara. Oni su ljudi radili čitavih godinu dana, po najtežim uslovima kada većina nas sanja svoj slatki jutarnji san. I desi se da posle toliko rada njihov trud ostaje ne nagrađen (barem oni tako misle, ne želim da ulazim u dublju analizu). Šta oni rade? Oni kukaju. Prvo komšijama, pa opštini, pa državi. U međuvremenu shvataju da nemaju ništa od kukanja i prestaju da kukaju tako što preduzimaju konkretne korake za rešavanje problema (ne ulazim u to da li je blokada puta valjan način).

Pogledajmo sada moju mamu. Već 2 meseca ratuje sa mojom neodgovornošću (aka. haos u sobi). Žalila se mom ocu, bratu i sestri, meni bar jedno milion puta i ništa. Pre neki dan se ja vraćan kući, ulazim u dvorište i vidim pola mojih stvari u dvorištu. Moja majka je prestala da kuka i rešila problem (nikako ne odobravam način).

Primera ima milion i svaki ostaje zapamćen kao hrabar i poštovan potez. To me boli jer na takve poteze gledamo sa dozom neverice i čuđenja a trebalo bi da ih posmatramo kao sasvim normalne i neohone za zdrav i srećan život. Ako vas žuljaju cipele, prvom mogućom prilikom ćete ih skinuti. Zašto onda to ne radimo sa svakim problemom. Neću ulaziti u tu sumornu analizu već ću dati jedan još bolji predlog. Zašto problem ne bi pretvorili u prednost. Primeri. Oba vezana za meni takodragu Indiju. Prošle godine se u Indiji organizovala jedna od najvećih studentskih konferencija sa stiktno ograničenim brojem delegata na 600. Pošto je kupila kartu i spremila se za put, devojka saznaje da nije primljena i da će joj karta propasti i da sve planove mora da menja. Međutim, ona ima kartu za Indiju i vreme posvećeno istoj, ona odlučuje da nađe praksu i provede se bolje nego na samoj konferenciji. Po njenim rečima, to je najpametnija stvar koju je ikada uradila.

Drugi primer je donekle sličan, mada sa moje tačke glediška riskantniji. Druga devojka odlazi na praksu u Indiju iposle nekoliko danan shvati da su uslovi rada nemogući i daje otkaz. Zamislite da ste u zemlji 9000 kilometara od kuće i ostajete bez "posla". Moja prva asocijacija bi bila, avion i pravac Beograd. Ali dobro je pa ima i hrabrijih od mene. Ona je došla sa namerom da vidi tu "Incredible India" i to je upravo šta će i uraditi, jer je odlučila da vreme posveti obilascima.

Ove dve priče su apel za sve vas koji lako odustajete. To što je plan A propao ne znači da nema plana B. Ukoliko odustanete pošto plan A ne funkcioniše znači da vam nije stalo i znači da vas nije briga. Ne zaboravite malinari su kukali jer ih starno nešto žulja, ove devojke su imale jasan cilj i veliku želju i to im je bilo dovoljno.

Stvarno sam se potrudio da opravdam kukanje i negativizam, ali to mogu samo ukoliko postoji želja da se izvadi kamen iz cipele. Veza vam ne valja, popravite je ili je promenite, ne dozvolite da sami sebi život činite težim. Ako nemate vezu, nađite je, ma koliko malo verovali u istu i to je neki početak. Ako opet nemate sreće u ljubavi uradite nešto radikalnije, blokirajte put, izgleda da to u Srbiji urodi plodom. Ali molim vas, ne preklinjem vas nemojte sedeti skrštenih ruku.

PS Ako hoćete u Indiju onda klik na http://zojauindiji.blogspot.com/

Nerviram se što je toliko teško pisati o pozitivnim stvarima, ali nećete me pobediti. Živeli!

Ko zna zasto je to dobro? Ili ti dugi vs kratki rok.

    Ko zna zašto je to dobro? Ovo je krilatica mog oca, i baš zbog toga sam je neizmerno mrzeo, ali se sada vraćam na istu kako bi preneo prvu poruku vetrenjača. Ova prosta rečenica sadrži toliko filozski pristup da ako je koristite neracionalno može da izazove negativne posledice. Zbog toga za pravilanu upotrebu ove krilatice je neophodno postaviti još jedno pitanje: Šta dalje?(verovatno sam negde pogrešno koristio dve tačke i direktan govor ali ukaširali ste)

Najbolje je da ispričam kroz primer. Završavam ja srednju školu, inače britansku školu, i spremam se da upišem Oxford, Harvard i sliče elitne fakultete, ali se te godine toliko zaljubim da popadam sve ispite i nemam šansu da pomislim na elitu. Da ne napominjem to da sam već našao sebi stan u Oxfordu da sam pratio njihove forume mesecima i da sam virtuelno obilazio grad jednom nedeljno. Naravno, cela familija se spremila da pošalje prvog izdanka svoje krvi u beli svet. Svi su me videli kako vozim levom stranom osim dragih Oxfordskih komisija. Da stvar bude još gora 15 avgusta sam shvatio da se jedan san uništio a da sam debelo kasnio za bilo koji domaći fakultet. I tako ja, nekako izađem na prijemni i upišem Prvi i Pravi (aka Ekonomski fakultet). Rekao bi čovek sa konja na magarca, ali ovo je bilo sa konja u blato. Ne poznajem nikoga, predmeti mi neinteresantni, milion ljudi gde sam ja samo brojka. Jedino što mi je ostalo je ta moja slepa i beskonačna zaljubljenost u moju lepšu polovinu. I naravno, ko u svakoj dobroj Špansko-Turkoj seriji ona me baš tada ostavi. Kada sada pišem ovo deluje komično ali verujte mi nije bilo.

Moj tata mi kaže: "Ko zna zašto je to dobro.", što sam se i ja tada duboko pitao. I kada je sve izgledalo besmisleno pita mene moj tajo šta ću dalje. Jedno tako savršeno prosto pitanje. Odlučio sam da se učlanim u studentsku organizaciju koja mi je delovala cool i pogodna za brzo upoznavanje gomile ljudi. Šta sam tražio to sam i dobio. Kroz 3 meseca sam bio preokupiran poslom, ispitima i silnim socijalnim dogadjajim. Ne mogu da kažem da sam ponovo bio svoj jer bi to bila laž, bio sam bolji od sebe samoga, razvio sam se u nekog zrelijeg, smirenijeg i meni najbitnije nekog u koga ljudi imaju poverenje. Polako se ta spirala širila, dobijo sam doživotne prijatelje, neke volim koliko i sebe (a verujte to je teško), imam savršenu devojku, recimo da se snalazim na faksu i sigurno vidim svoj savršenu budućnost.

Šta kažete, kao u jeftinom filmu, zar ne? E pa nije baš taka u međuvremenu su prošle tri godine sticanja prijatelja i devojke i konstantno sam u početku pravio iste greške (pokušavao sam da budem prijatelj sa bivšom mi devojkom) ali sam vremenom cenio više sebe svoje vreme, meni drage ljude...
Da li bih bio srećniji u tom nesuđenom mi Oksfordu? Ne znam, ali iskren da budem ni ne zanima me jer mi je ovde i sada savršeno.Dakle od potpune nule (mođda čak i minusa) sam došao na jednu visoku poziciju odakle mi je mnogo lakše da se izborim sa svakim problemom.

Neverne Tome će reći da je prošlo 3 godine tugovanja. Ja ću im odgovoriti da su to bile 3 godine lečenja. Kada se neko prehladi potrebno mi je 5 dana da se izleči ukoliko pre toga nastavi da luduje, izlazi ili ne spava dovoljno razboleće se ozbiljnije nego prošli put. Meni je bio potreban taj period rehabilitacije, svakome je potreban, kod nekog traje duže kod nekog kraće.

Opet će me Neverne Tome pitati šta je to dugi a što kratki rok. Hajde da budem slikovit. Tokom boks meča kratak rok je kada vas neko nokautira i vi leđite polusvesni dok ufija odbrojava, a dugi rok je sav period od momenta kada krenete da ustajete pa do pobede. To je period kada sprovodite u delo vaš odgovor na pitanje: "Šta dalje?".
Neverne Tome će ponovo reći ali do kreja boks meča ima mnogo vremena. Na šta ja repliciram da svaki momenat koji izdržite u boks meču posle nokauta je pobeda jer ste dotakli dno a potpom ustali. Ne mislite valjda da sam ja plakao 3 godine i da su se odjednom pojavili prijatelji i devojka (i devojka spada u prijatelje :)). Naravno da nisu, prvo sam stekao jedno prijatelja, pa drugogo, pa jednog izgubio, pa položio ispit, i sve tako redom.
I oni poslednji od Nevernih Toma koje nisam uverio rećiće čuvenu Kejnsovu krilaticu: "Na dugi rok smo svi mrtvi!". A ja ću samo reći da to znači da više sigurno nema problema i zahvaliti se vetrenjači nadobrom piću.

Šta su nas vetrenjače naučile? Da nije uvek dovoljno postaviti jedno pitanje već je potrebno i ono koje će nas usmeriti. I naučile su nas da svoju sreću gradimo dugoročni i da povremeni padovi nas samo ojačavaju ka tom cilj, jer akonas pad pokoleba to znači da nam ni cilj nije dovoljno bitan.

Do sledećeg pićenceta. Živeli!

Otkud sad pa taj blog?

Oprez!!!Pokušavate da čitate blog jedne veoma rečite ali nepismene osobe.

E sad kada sam Vas upozorio (i nadam se nasmejao) i opravdao svoje pravopisme greške mogu da počnem.

Već par meseci čitam postove svojih prijatelja, njihove tekstove i razmišljanja, i posle svakog takvog teksta imam neopisiv poriv da pozovem tu osobu i dobro iskomentarisem sve šta je rekla. No, nekad to nije dovoljno jer su mi tekstovi postali nekako isti, pa sam odlučio da udarim kontru na sve te tekstove. Kakve tekstove? One koji na život gledaju negativno, oni koji se pitaju gde to grešimo, oni koji stalno ža nečim žale, oni koji nisu dovoljno "happy". Želim da pokažem ljudima da sve te "loše" stvari koje proživimo znače nešto dobro i podjednako su bitne kao i one "dobre" stvari.

Zato idem na piće sa vetrenjačama, da vidim šta mi one mogu reći. Ne želim tuču, ne želim frku, već samo normalnu kaficu. Hoću da znam kako one gledaju na našu borbu sa njima, koliko ih to dotiče. Ukratko moram saznati koliko je ta bitka uopšte bitna.

Uhh, kada opet pogledam pređašnji pasus shvatim da je ovo ogromna tema i nisam siguran da mogu sa njom izaći na kraj. Da li uopšte da se upuštam u to kada ću skoro sigurno pokleknuti? E baš to bi rekao neko ko se kostantno bori sa vetrenjačama, a ja idem samo na pićence :).

Nekako mi se čini da su brige koje trenutno brinemo iste one koje su naši roditelji brinulu, ili njihovi roditelji. Mi naše brinemo preko FBa (Facebook-a), naši roditelji preko telefona, a njihovi opet putem pisama. Pa gde je tu živa reč? Nema je, jer je o nekim stvarima teško pričati direktno sa drugim jer ne želimo da vidimo osudu drugih, njihovu reakciju, njihove facijalne ekspresije. Zato preibegavamo nekim drugim načinom komunikacije koji nam daje vremena da se pripremimo kako za reakciju tako i za akciju.

Poznajem stvarno puno pametnih, inteligentih i ambicioznih ljudi koji pate od istih boljki. Plaše se veze, ne veruju u istu, ne veruju u ljude, ne veruju u sebe, sve im je prevara, žive u momentu ali im to smeta, žive po planu pa im i to smeta, ukratno imaju jednostran pogled na svet gde ih uvek nešto koči.

Kroz ovo moje piskaranje ću pokušati da sve te sitna životna pitanja uklopim u jednu širu sliku gde na kraju sve ima smisla i sve se naravno događa sa razlogom.

Zato "stay tuned" za novo pićence sa vetrenjačama i otkrimo šta one misle. Živeli!